Vaš omiljeni blog

Nema više, blogerski svete,
one lepe dve ‘iljade pete,
kad smo počeli blogirati,
svi se redom komentirati...
Starešina je pisao epski,
čitali smo šta kaže Stepski,
Hollowood nam je isterivala pamet
I svi smo znali... šta je Gamet.

I čim bi se digli

ujutru, neko bi vikn’o:
Fbiana! Postiraj, ženo neobrijana...

Onda čitaš Kume bliznakinje,
za užinu ideš kod ag.minje,
kod Rastka političke krmenadle
i par komentara svakom...
’vamo Reka, ‘vamo More,
Zli podstanar objavljuje oko zore,
Dare u svako doba
uz muziku s Maqom...

Ej, kad se samo setim
al' se nekad dobro jelo, baš.

U Zemlji klikera svima je slatko,
Gost na večeri piše kratko,
Nemiri probere šta vredi,
nek’ se jebe ko se uvredi...
Nekideživot i Peramili,
blogerski parovi se učestili,
Hogar strašni ili Fallen,

Margo kaže kome je malen...

A kad Posetiocima beše dosta laži,
neko reče: Glup sam, glas ne važi...

Svakog dana program šaren,

Scyscraper i oba Rajdera – post podaren,
Brajanov blog i Dilan Boba,
pa komentar svakom...
Depresija ili Derpesija, ne zna se,
Dabarče i Tanja nešto dobacuju iz mase,
Ilegalnih poslastičara razne sorte
i Nikola s bakom...

Ej, kad se samo setim
al' se nekad dobro jelo, baš.

Skupljao se svaki blogbuster bod,
čitao se De Krstićev kod,
Sweet Jane i Jane Doe,

Adrian, Najs i Erazmo...
U Zemlju Mungosovu svako rado kročio,

Svi smo voleli kad bi nam Lav iskočio,
Dudarim, Mrmot i Seriozno,
za neke sam kasno dozn’o...

Pišu stalno i Dve Šmizle

Samo svoja i Perle,
neko u pozadini mota rizle,

neko je još uvek derle...
Omu zna stvari knjiške,
Feferon ljuti priče friške,
Matataliki, Loveless i Carica

po komentar svakoj...
Pitaju se ljudi, dokle više?
Čekaj, kažu, evo i Mortiše,

i one što Sok od buba udiše
i one što nerazumljivo piše...

Ej, kad se samo setim,
al' se nekad dobro jelo, baš.

...I onda, stigneš do kraja pesme,

brzo k’o da te je vozio BG Taksista,
i shvatiš da nisi pomenuo:
ni Laudanuma, ni Elektrobloga,
Šejtana, Rabana i Trsti Doga,
Spes, Zinku i Cvetne haljinice dve,
ma nema šanse da pomenem sve...
A da budem iskren, sećam se i:

Jebatora, Predatora i Danilovića,

pa čak i onog, Crnog...

„Budi se, Tale, budi se!“

Pozvao je Dedal jednog jutra svog sestrića da mu pokaže neki daleki prizor. Zapravo nikakvog prizora nije bilo. Dedal je bio samo ljubomoran, o kako je samo ljubomoran bio na svog mladog učenika. Posvađali su se oko testere. Da, oko testere. Ko je izumeo testeru? Tal, zna se. E, pa, Dedal nije želeo tako da bude pa je ovaj izum prisvojio. Dedal je bio najveći majstor u celoj Atini i to je moralo tako i da ostane. Jednog jutra je poveo Tala na krov nekog hrama na Akropolju i... i gurnu ga preko ograde... Mada, možda sve ipak nije bilo samo zbog testere, jer je Dedal sumnjao da Tal kreše sopstvenu majku, Polikastu, inače Dedalovu sestru. To mu se izgleda nije svidelo. Ne bi to sve bilo toliko čudno da Tal tada nije imao svega dvanaest godina... Tako se obesila Polikasta. Provaljeni Dedal je pobegao, prvo na Atiku, a onda na Krit...

„Budi se, Pasifaja, budi se!“

Nedavno je poverila Dedalu svoju neprirodnu strast prema tom belom biku i on je sada sve udesio kako mu je tražila. Dedal, lukavi majstor iz Atine, napravio joj je tolike živahne drvene lutke, pa nije valjda problem da napravi i jednu drvenu kravu...

Nije bio problem. Ona koja sve obasjava, to je značilo njeno ime. Kad se Ona koja sve obasjava napokon probudila, Dedal ju je odveo da joj pokaže šta je napravio za nju. Na jednoj klasičnoj starogrčkoj livadi, u blizini dvora kralja Minosa, stajala je prava pravcata krava. Bukvalno je stajala, ali ipak nije bila prava, mada je Pasifaja pomislila da je stvarno živa, jer je Dedal tako vešto sve prekrio kravljom kožom. Onda je pokazao na kravljim leđima dvokrilna vrata kroz koja je mršava Pasifaja mogla da se uvuče. Bio je još jedan otvor i Pasifaja je dobro znala za šta se on koristi.

Dedal se zatim diskretno povukao i sakrio iza jednog žbuna, a ubrzo se pojavio i beli bik, čim je primetio novu ženku na svojoj livadi. Kada je bik opkoračio drvenu kravu i navalio na objekat svoje požude, nije mogao ni da zamisli da je u mraku te drvene utrobe Pasifaja uživala u svojim čudnim strastima. Mogao je da primeti Dedala kako se samozadovoljava iza žbuna, ali siguran sam da ne bi ni obratio pažnju na njega. Pasifaja je, sa druge strane, osećala sasvim tanku grižu savesti, zato što je nasamarila bika, ali je nekako ipak bila ubeđena da joj on ne bi zamerio i kada bi saznao. Ipak, mnogo više joj je bilo krivo što nije mogla da ga gleda dok tako moćno prodire u nju, o tome je najviše maštala... Ali sad je kasno. Beli bik je, naravno, svršio unutra... I tako se rodio Minotaur.

Po Kritu se svašta pričalo, nije se tačno znalo ko je prokunuo Pasifaju ovom životinjskom obuzetošću, ali se tačno znalo da su to ili Afrodita ili Posejdon. Međutim, to više nije bilo toliko važno, zato što je Minotaur sve više rastao, a sa njim i njegova bivolja glava. Minos je morao da sakrije sramotu pa se zato uputio u proročište u Delfima, jer su tamo bili svi odgovori. Odgovor je glasio: „Kaži majstoru da ti sagradi _________ ispod palate.“ – Minos je imao problema sa sluhom, a još veći problem je bio u tome što proročište u Delfima nije ponavljalo svoje odgovore. Kada se vratio u Knosos, pozvao je Dedala k sebi.

„Dedale, sagradi mi nešto ispod palate.“

„Nešto?“

„Bilo šta, samo što pre, dok ne pukne bruka.“

Tako je nastao čuveni lavirint. Dedal je imao na raspolaganju nekoliko hiljada kilometara kvadratnih. Tamo je zatvoren Minotaur. Međutim, ubrzo je Minos saznao celu priču oko Pasifaje i bika. Tako je zatvoren i Dedal, a sa njim i njegov sin...

„Budi se, Ikare, budi se!“

Lavirint je bio toliko zamršen da se i sam njegov tvorac teško snalazio u njemu. Dedal je shvatio da Minos kontroliše sve, osim vazduha. Svezao je gomilu pera koncem i voskom i tako napravio dva para krila, koja su ličila na ptičija. Isprobao ih je u lavirintu, a zatim pokazao i Ikaru kako da ih koristi. „Ne leti previsoko, Sunce će ti istopiti vosak.“ – sa suzama u očima je davao poslednja uputstva svom sinu... A onda su obojica poleteli.

Krenuli su na severoistok, preko raznih ostrva, dok su ribari i pastiri ispod njih bili ubeđeni da vide bogove. Međutim, Ikar tada ne izdrža, zaboravivši na očeva upozorenja, vinu se visoko da dohvati oblake. Uživao je u moći svojih ogromnih krila, osećao se kao da je u nekakvom polusnu, u potpuno drugoj dimenziji... Kada se Dedal osvrnuo, Ikara više nije bilo, samo razbacana pera po moru ispod njega. Dedal je kružio oko tog mesta dok se Ikarov leš nije pojavio na površini. Sahranio ga je na obližnjem ostrvu i ono se od tada zove Ikarija.

Dok je Dedal sahranjivao Ikara, sa obližnjeg hrasta je ushićeno cvrkutala jedna jarebica. Bila je to duša Dedalove sestre Polikaste. Bila je srećna jer je njen sin Tal najzad bio osvećen, a jarebice i ostale ptice osigurale monopol nad letenjem i u narednih nekoliko milenijuma.

I ja bih ozdravio da sam bio na njegovom mestu :)

Te večeri je veliki asteroid trebalo da udari u zemlju, a ja sam obrisao prašinu sa svoje „daske“ i otišao u obližnji skejt-park. Bio je dobro osvetljen i nije bilo nigde nikog. To mi je odgovaralo, s obzirom da nisam skejtovao skoro deset godina. Kao klinac sam bio jako dobar u tome, a sad bi verovatno bilo raznih komentara na moju pojavu na ovom dečijem igralištu. Međutim, dok sam nameštao štitnike na laktove i kolena, primetio sam da me sa obližnje klupice posmatra neka devojka. Malo sam je zagledao i shvatio da je to baš ona. Nisam mogao da verujem. Sara. Moja velika ljubav iz srednjoškolskih dana. Nisam imao pojma odakle ona tu, nisam je video već sto godina. Sad je već bilo glupo i kasno da odustanem, tako da sam morao da se što bolje skoncentrišem na moju tačku. Nekad sam stvarno bio jako dobar u tome... Malo sam se zagrejao: gore-dole-levo-desno... i onda sam rešio da zadivim davnašnju simpatiju, baš kao nekad. Malo sam zastao na vrhu rampe, pogledao u Saru, i krenuo...

---

’dođavola i sa ovim čipsom, koji kurac ga još jedem, muka mi je već od njega, a ne prestajem, uvek je tako kad stignem sa mora, dva minuta sam preplanula i zategnuta, a onda se sasvim raspomamim i ne samo da vratim sve stare zalihe, nego k’o jebeni hrčak, lepo osećam kako pravim nove, i da je bar kao hrčak samo u obraščićima, neee, to se dodaje na kukove, na grudi, nikakvo mi šamaranje nije potrebno da bi bujale, rastem k’o kiflice, samo čekam kad će mi neki milostivi udeliti nadimak – štrudlica, a meni će kao to biti slatko, kurac hoće! i... uuuuf, ne mogu da verujem da se usred ovog šugavog parka, u njegovom najmračnijem delu, čovek ne može čestito sakriti i blamirati za svoj groš, nego baš mora da mi se pojavi Peđa, uobraženi Peđa, Peđa košarkaš, Peđa faca, Peđa Peđa... Peđa svedok toga da se ni pet godina posle mature neke gusenice ne pretvore u leptire! maaaa, šta opet bulaznim, on verovatno nema pojma ko sam, ako je ikad i imao dosad je zaboravio, znači zabole me, znači čipsu odlično je što si tu, bar ću lakše povratiti kad mi pozli od svega, naročito ako sad tu Peđa izvede neku bravuru na tom svom skejtu. skejt i hejt su blizu, i ja ću ga solidno mrzeti, obećavam!’

---

Sedimo kod mene na terasi, Žile i ja, pijemo pivo i duvamo. Standardno. Ne pričamo puno, a nemamo ni o čemu. Kakvo je vreme, ko je pobedio u basketu, ili ako ima baš neka senzacija u vestima, onda to prokomentarišemo, inače je sve standardno. Žile sada kao malo kunja, a ja posmatram scenu ispred zgrade. Ona riba Sara sa četvrtog sedi na jednoj od klupica, a onaj bolid Peđa, koga sam svojevremeno drao u basketu, došao baš sad sa skejtom i pokušava da je zadivi. Sećam se da je tu bilo nekog loženja ranije, ali ne sećam se sad tačno cele priče. Uglavnom, Peđa ’ladno ima one štitnike na laktovima i ceo fazon, ali brate vidi se da je nula, zapustio se, smešan je. I sad on kao kreće u neke akrobacije, kao u stara dobra vremena i posle pet sekundi samo čuješ ’tras’. Razbio se kao pička, prosuo se koliko je dugačak, pravo pred Sarom. To je bilo toliko smešno da sam morao da probudim Žileta... Još je Peđa bio uporan, nastavio je sa tim, pa ponovio još nekoliko puta, pokušao isto, ali svaki put se završilo sa ’tras’... Ludilo.

---

tu sam zahvaljujući tome što je ova devojka pomalo staromodna. retro – to je sad pravi izraz. mislim, niko ko drži do sebe neće voleti da je staromodan, ali retro... to mu dođe nekako in. nosi me na svojoj levoj ruci. dopada mi se kad njome prođe kroz kosu, zbog toga što joj kosa uvek lepo miriše, duga je i često je pere nekim voćnim šamponima, pa sam svaki čas kao uronjen u rajski vrt. dopada mi se i kad stavi one viseće minđuše, sudarimo se i zacveckamo, moglo bi se reći da je to skoro erotski susret, kresnemo se u prolazu, i još neko vreme prostor zvoni našim metalnim sudarom, tako je to sa erotikom, zemljotres se ne smiruje u jednom trenutku. po meni trče kazaljke. zapravo, jedna trči, druga mili, i ja menjam tačku naklonosti za njih, povremeno više volim tu trčeću, a povremeno mi se baš dopada ona manja, usporena. brza mi se sviđa i zato što se ponekad rimuje sa devojčinim pulsom, iako je uvek malo sporija, sad naročito, nemam pojma šta se događa ali osetim pod sobom ubrzanje, pitam se ima li to veze sa zvukom koturanja po betonu, sa strahom, uznemirenošću, ili nečim drugim... ili ima veze sa onim što vidim bolje, a vidim soliter s puno upaljenih svetala, rano je za san grada, i leto je, neki momci piju na terasi, jedan cima drugog, kao da pokazuju nas. vidim i mesec. pun je, i moguće je da se ona setila neke noći punog meseca, nečeg odnedavno sa one plaže, i tamo me je vodila... devojka je sve što imam. voleo bih da znam.

---

’Žile, Žile’ – budi me kreten do mene. Kreten zvani Mića. Pokazuje mi nešto dole na skejt-parku, smeje se glasno, ali mene boli kurac pravo da vam kažem. Vidim samo nekog lika koji se lomi fizički i neku ribu na klupi, koja se lomi psihički. Ali boli me kurac i za njih, jer sam siguran da i njih savršeno boli kurac za mene. Kao što me boli kita i za košarkaše što su pukli, jer niko od njih i ne zna koliko sam se ja nervirao svojevremeno zbog tih utakmica. Glavobolje sa Litvancima, nesanice sa Amerima, kad se samo setim tih dana... A sad, boli me dupe, fazon važno je učestvovati, pa čak ni to. Ovaj lik dole se i dalje uporno lomi sa tim skejtom, a ta riba kao gleda na sat, ali ne ide nigde. Kreteni. Kreteni na sve strane, pravo da vam kažem. Ne može čovek pošteno ni da se okrene oko sebe, a da ne naleti na nekog kretena. Idem kući... Živim blizu, što je olakšavajuća okolnost u ovakvim prilikama. Već dugo se dvoumim da li da nastavim samo da pijem ili samo da duvam, jer očigledno više nemam finansijsku konstrukciju za oba sporta. Razmišljam o tome dok ulazim u stan. Ćale hrče, keva isto. Ležem u krevet i okrećem se na levu stranu. Razmišljam o jednoj Zazi sa riđom kosom. Kakav god da mi je dan, ja se na kraju okrećem na levu stranu i razmišljam o Zazi sa riđom kosom. I tako se uspavam. Nikad joj ništa nisam rekao o tome, jer bi mi to bilo komplikovano. Jastuk je uvek udoban i to je lepo. Volim kad je udobno...

„Ko je uopšte taj čovek?!?“ – uzviknuo je Mlađan Dinkić kada mu je Ivica Dačić na sednici Vlade pokazao sliku glavnog osumnjičenog. „Nikad ga nisam video u životu, odgovorno to tvrdim...“ – bio je uporan basista „Pilota“, koji i dalje nije priznavao svoju smenu sa ministarske pozicije. Ministarka pravde, Snežana Malović, stigla je na sednicu sa desetak minuta zakašnjenja, jer se termin poklapao sa njenim kursom „naučite engleski za 20 dana!“, i odmah sela pored ministra zdravlja, Zorana Stankovića. On joj je tiho došapnuo: „Znaš, mislim da je „Toki-Moki“ zapravo Tomica...“ - ali to nije promaklo sluhisti Dinkiću. „Kakav Tomica, šta pričate tamo, kakav bi on interes mogao da ima od svega toga, nego da mi vidimo ko je tada bio predsednik Vlade?“ – svi pogledaše ka dnu kancelarije, gde je usamljeno sedeo Slobodan Homen. „Mirko je na pecanju...“ – tiho je prozborio bivši otporaš i nastavio da čita novine. „Stankoviću, odakle ti to da je „Toki-Moki“ zapravo Tomica?“ – pitala je ministarka pravde, skidajući naočare i stavljajući jedan njihov kraj između usana. Novopečeni ministar zdravlja je mirno odgovorio: „Vukajlovićka je propevala. Kaže da je otišla kod „Glavnog“ u stan i da joj je on u ukrštenici, pored slike Ivice Dačića, nacrtao vakcinu i šifru „N1H1“. Rekao je da je bio na sastanku sa „Toki-Mokijem“ i da su se sve dogovorili, a među belim mantilima se dobro zna ko je „Toki-Moki“. Ona ga je pitala samo još nešto u vezi novca, ali je „Glavni“ rekao da to nije problem, zdravlje građana je na prvom mestu.“ – svi su zdušno zaklimali glavama, osim Homena koji je i dalje čitao novine. Oliver „Čistačica“ Dulić se poluglasno zapitao „a ko je Glavni?“, ali mu je ne-bojte-se-neću-biti-ministar-Mrkonjić odmah lupio zaušku, što je na trenutak probudilo Jovana Krkobabića. Dinkić Mlađan i dalje nije priznavao činjenice i zapretio je da će im svima uvesti PDV na službena putovanja. U tom trenutku začuo se pištavi glas, koji je dolazio iz lap-topa sa praznog mesta ministra spoljnih poslova, koji je ovoj sednici prisustvovao preko skajpa: „Slušajte me, bre, moroni jedni, boli me kurac ko je naručio vakcine! Kako vas nije sramota da raspravljate o tim glupostima dok nelegalne, lažne, fiktivne i ničim izazvane kosovske institucije pokušavaju da nam otmu i onih 15 posto od onih 15 posto naše teritorije!“ – i tako se još jedna sednica Vlade završila u lošoj atmosferi...

Građani Srbije, bliži se zima, zahuktava se kampanja, vakcinišite se na vreme protiv besmisla.

„We just arrived, you know...“ – samo što smo stigli u treću dimenziju odmah smo shvatili da su nas tu odavno iščekivali. Čitali smo na plaži iste knjige i menjali ih kao sličice. Povremeno smo razmenjivali i rečenice. Sećam se da sam prošle godine u ovo vreme pokušavao da objasnim nešto, ali nisam siguran da sam bio potpuno jasan, pa tako sad pročitam ovo: „Ako voliš nekoga i on voli tebe, nemoj nikad da rušiš njegove snove, jer najveći i najbesmisleniji od svih njegovih si ti.“ – nikad nisam zapisivao rečenice iz knjiga koje čitam, to mi je uvek bila gnjavaža, ali ovo sam morao da zabeležim. Ona je mogla da pliva daleko više od mene, a ja sam se trudio da joj izgunjurim školjke koje liče na leptire. Ona pravi smešne face kao da se ljuti kad uzima vazduh za ronjenje... Volim je.

Onda joj pročitam ovo: „Pisanje je samo prefinjeniji oblik ćutanja“ – a ona mi kaže kako sam ja njen ćutolog i ja onda sve to moram da zapišem u moj crni rokovnik, dok ona iskošeno drema na krevetu. Skiciram svoj dosadašnji život i vidim da liči na vanzemaljca iz profila. Ona ima jako lep levi profil, naročito dok priča. Čitamo knjigu sa tim autističnim klincem i onda se on pojavi u plićaku, samo malo mlađi... „Oteo si mi naočare, oteo... uprskaću te, uprskaću... spasio naočare, spasio... hvala.“ – a ja shvatam kako i ja imam razne posebne potrebe, možda ne baš toliko hipersenzitivne, ali ne vidim baš neku ogromu razliku između nas. Onda pobegnemo u četvrtu dimenziju, koja je njoj zapravo treća. Stalno joj bežim tu jednu dimenziju, ali ona me uvek stigne. Uvek se nađemo negde i onda uživamo. Kao na tom brodiću, imam osećaj da bismo se prepoznali i da smo bili dva potpuna stranca. Dok plovimo ja razmišljam kako ona zaslužuje da se svi zaljube u nju. I taj kapetan na brodu, i onaj čovek što voli da priča, i onaj ćelavi komšija do nas, i njegova žena... Onda budem kao malo ljubomoran, ali mene sve to brzo prođe. Onda zamišljam priču tokom te plovidbe, kako doživimo brodolom i kako se budim na obali dok mi ona daje veštačko disanje. Ispostavi se da je na tom ostrvu bio ženski zatvor, a spasilo se samo nas sedmoro. Onda nalazimo tu vračaru, koja nam kaže da joj svi donesemo po jedan kamen sa obale, jer se ona specijalizovala za gledanje u kamenje. Onda nam ona kaže da je u našem kamenju ucrtano da nam se svima životi završavaju na tom ostrvu, ali tu priča postaje toliko besmislena da mora da se završi na pola. Skiciram naše letovanje na pola i vidim da kad se okrene naopačke liči na lava koji urla. Ne znam šta to znači, ali sigurno je nešto dobro...

Tako će se i ovaj post sada završiti negde na polovini, jer baš i nema nekog smisla da ga završavam i zaokružujem, a vi zamišljajte: da sam ostao na tom pustom ostrvu; ili da sam otišao na Olimp da živim sam samcat; ili da sam ostao na toj plaži da pijem vino pod punim mesecom; ili da sam ostao još malo van sezone da skačem na talase...

fantastično :)

angel, u 29. avgust 2006 0:16:00

E, ovakve postove ja volim!!! Živio, Djole the Faco! :)))

iznogud, u 19. decembar 2006 2:53:00

I ja tebi sve to isto, istim redosledom! :)

grace, u 31. decembar 2006 15:34:00

ne ocajavaj batice. nije sve u ljubavi, ima nesto i u lovi... samo ostro, igra u oba pravca i na prvu!

Elektroblog,  u 16. januar 2006 21:32:00

ti si mnogo dobar covek :D

Jane Doe, u 27. mart 2007 18:04:00

Mislim da ti i foke aplaudiraju na ovoj prici:)...

Tanja Henry, u 20. april 2007 2:07:00

Jebacemo im nanche svima! Evo licno se javljam da predvodim napad na Diznilend. Srbija od Tokija do Milvokija i od Rta Dobre Nade do Kanade!!

napushanovic,  u 25. april 2007 14:18:00

vidiš da je bolje da pišeš o politici nego o fudbalu, nasmejao si me do suza:)

slayayu, u 4. jun 2007 13:25:00

apsolutno ne postoji smajl koji bi opisao moj trenutni izraz lica

zinka, u 11. jun 2007 23:56:00

Covek uopste nije kriv. Zasto bi on bio kriv sto su se curice razgolitile?

Londonka, u 25. jul 2007. 23:31:00

Ovo, prosto, ne može da prodje bez Rastkovog komentara. Samo napred!

rdr, u 30. jul 2007 1:39:00

Večeras sam ti dodao 56 glasova, nemoj nikom da pričaš. ;)

Stepski (Neregistrovan) (Neregistrovan), u 23. Avgust 2007 19:54:00

Pa bravo Djolentze!!! Samo kazhi Sherbedzhiji da otvori blog:P ksks

dabarce, u 9. septembar 2007 10:22:00

:))) posle ovakvog teksta, ovi Dalijevi slonovi i nisu toliko dugonogi.

Dare, u 18. septembar 2007 0:04:00

opet: ja znam, ja znam, ja znam! :))))))))))))))))))

fjodorova mala, u 27. septembar 2007 13:22:00

Ja cuo da se pojavila reklama za neki jogurt sa Milkom Canic, sasvim je nebitno sta se reklamira... :)))

Omu, u 7. oktobar 2007 17:28:00

A ko je Margo :)

tresnjica, u 15. novembar 2007 0:01:00

jebite se deco, jebite! :D izlazim iz sobe i gasim svetlo, rekviziti su vam u ormanu. laku notj!

ludaja,  u 1. decembar 2007 1:52:00

poslednja vest: nakon što se, kasno jutros, otreznio, glup sam, glas ne važi odustao od kandidature za predsednika! svoje nesuđene glasače uputio da glasaju u izbornim jedinicama i da zaokruže sve kandidate a posebno đoleta the facu.

glup sam, glas ne vazi,  u 18. decembar 2007 20:13:41

kad porastem bitju mafija, a tebi sretjna Nova... ovo - ono. :P Sve najbolje!

Nettle, u 5. Januar 2008 11:32:44

samo ti seri

Anoniman (Neregistrovan), u 22. januar 2008 21:44:28

...Đole, pa ti znaš i da budeš ozbiljno neozbiljan??????... :-)) ...

raban, u 9. februar 2008 9:48:11

300 postova? svaka cast, momce! :)

kad (i ako) ja budem napisao 300 postova bicu odmah za invalidsku penziju!

treca smena, u 23. februar 2008 0:01:00

Ih, bre, Đole, kakav si, ne može čovjek kod tebe ni prokomentarisati, da odmah ne tražiš post zauzvrat! :)))

Shejtan, u 10. april 2008 19:34:23

Dao bih i sina u kurve i ćerku na belo roblje samo da mi majka ne glasa za LDP.

pavlec, u 12. april 2008 17:29:10

MISSIM TANJA....Nebi bilo loše da kabrio porše parkiram u tvoju garažu:))))

DANILOVIC BRAND, u 1. jun 2008. 15:57:56

moj novi omiljeni blog. zbog roletne.
e, a postojale su i neke cigare vinsent, za vreme bombardovanja. bile odvratne, a cekala sam u redu za dve pakle.
i da, uhvatila sam se za cigare jer si me skenjao. zbog roletne.

Matataliki,u 29. jul 2008 11:31:26

Evo sad pricham sebi i nishta sebe ne razumem :)

arrow3, u 19. oktobar 2008 0:49:40

Pupak i šupak se razlikuju po jednom slovu. Ali Alen Ginzberg, recimo, uglavnom piše o šupku, ređe o pupku. Ima tu neke logike ;)

Nymphadora, u 18. novembar 2008 20:32:26

ovo je verovatno najbolja ideja za koju sam dugo chuo. Ubiti fejsbuk. Ajd pishem ako mi padne neshto na pamet..
:()

trej, u 5. februar 2009 15:56:01

Samo da znaš, Đole, ja se osećam stramerovski. :D

Morticia, u 13. februar 2009 14:32:52

Ima u mom selu jedna izreka. U stvari, dve. Kombinovano glase: "Treba ih jebati nabandu... iz zatrke!"

laudanum, u 17. februar 2009 9:45:30  

cmok mljac.

starshine(deleted) (Neregistrovan), u 27. april 2009 19:23:48

mene je vuk nervirao svojim komentarima, ali mene su nervirali i moji komentari, pa kako ne bi i vaši

thirstydog1, u 30. april 2009 21:05:31

svakoj Katarini prođu neki vozovi dok ne zagrize omiljeno zabranjeno voće... ;)

alan_a,  u 3. jun 2009 14:54:13

Лепенски је бановао Чак Нориса .

ДебелаБерта, u 18. jun 2009 14:42:09

Nego, ne reche, jbs li sta? ;)

Connor MacLeod, u 28. avgust 2009 20:22:21

Predlazem da sledecih nekoliko postova budu o meni:-)

margo, u 13. septembar 2009 17:57:33

Ja predlažem kompromis: parada lezbijki, ali samo onih koje nisu butch. Mislim da bi jedan deo javnosti imao saosećanja za to ( ne i crkva, osim možda monahinja ).

sevdah, u 19. septembar 2009 18:01:50

ARSE TEOFANOVIĆ JE GUZICA PEDERSKA ČETNIČKA DA JEBEM MATER KRVAVU SVIM ČETNICIMA

val3(deleted) (Neregistrovan),  u 10. oktobar 2009 10:28:48

fatso, ti si bash sladak detjko.

Sanatorijum, u 21. oktobar 2009 0:36:01

ja čitala da većina tih kamasutra poza ne može da se izvede

nadezdap, 5. decembar 2009 19:02:53

Pa ti si zaista rešio da budeš naš omiljeni blog? Kad se samo setim kako mi je taj naziv nekad zvučao šaljivo.
Odličan si ti Djole... bas odličan!

gamet, u 7. decembar 2009 21:19:18

ha jojjj dete, k'o na gradini da si se rodio, jer posle toga možeš samo 'vako da se zajebavaš :)))))
samo veselo i živelo preterivanje.. dok se može..heheheh

maqa, u 31. decembar 2009 10:54:57

P.S. YouTube ima insert iz filma... Iz kog???

Vuk91, u 15. januar 2010 20:59:03

Sad, mladiću, da l' si s juga (il' "sa Ladu") stvarno si nešto posebno. Šteta za neke od vas što se rodili ovde sa takvim talentom.

Ja sam morao da se oglasim, taman i po cenu da iznerviram Stepskog...

Gost kod grofice na veceri,  u 4. mart 2010 15:08:23

Srpski tim i dalje je sastavljena od Srba, (Kao je talijanski tim), i to mi se sviđa.
To nije poput drugih momčadi sastavljene od stranaca.
To je čudno. Dakle, živjeli Srbija i Italija!

Jazatebe, u 19. jun 2010 7:47:43

Svirali su Duran Duran
i Con Dios Vaya;
tad si bio šiljokuran,
a sada si baja.

I čestitke uz godišnjicu, aha.

Lav A. (Neregistrovan), u 26. avgust 2010 10:23:13

sex ti je vrlo komplikovan :)

MoonlightGirl, u 9. novembar 2010 11:40:50

od sad kad jedem čips misliću na stidne dlačice i kurvine gaćice

carica, u 12. decembar 2010 12:35:43

mene neće da ljube na oba usta do kraja, uvek mi zakinu!

manifani, u 25. decembar 2010 16:46:33

Ko ima najstariji internet, ima jedan od najmlađih naroda. Ameri! Vidiš li kako je obrnuto proporcionalno, Đole? :)

Slučajni prolaznik (Neregistrovan), u 12. mart 2011 7:36:34

...znam, znam 208/109 djavola vire :)
i ne chudi me da nisi razumeo, nisi jedini
jutros kada sam chitao ni sam nisam...

horhe, u 8. mart 2011 17:47:15

za moje dete još uvek imaš šanse da mu predaješ :)))
ali bolje umesto toga objavi prvi i nekoliko sledećih romana i postani slavan i bogat :)
čestitam :)

spes, u 6. april 2011 21:33:48

Лепшој вести ниси могао да се вратиш :) :)
Смишљам неки лирски коментар да Марго може да покаже мами... И песма у непогледаном задњем џепу бољa је него последња песма игде, хтела сам да напишем задња, али онда ме неће никад показати.

лола, u 25. maj 2011 11:34:56

Eh, kad bih mogla da provalim gde se tačno kod tebe završava stvarnost a počinje fikcija... :)

Weltschmerzgirl, u 5. Jun 2011 14:22:41

P.S. A sad mi kažite kako da obrišem neke postove iz treša :)

Volim je kad priča, a obožavam i kad nema primedbi...

...to je sukob interesa.

Kad smo se doselili u tu novu zgradu moj brat je imao šest, a ja četiri godine, što je bila srećna okolnost, jer je zgrada bila puna naših vršnjaka. Nesrećna okolnost je bilo to što je naša zgrada bila izgrađena na starom indijanskom groblju. Naravno, odmah su počele da kruže razne priče na tu temu, pa je Mare zvani Kare sa prvog sprata pričao kako je video duhove i kako mu se po stanu šetaju šporeti i frižideri. Ipak, mnogo je originalniji bio Bane sa trećeg, koji je jednog dana dotrčao do nas, sav zadihan, i obznanio kako naša zgrada na svakih mesec dana propadne u zemlju za nekoliko santimetara. To je već zvučalo zastrašujuće. Ipak, nismo mu svi baš odmah poverovali, tako da smo rešili da žutu ciglu na dnu zgrade obeležimo crvenom kredom i da za mesec dana proverimo da li je i dalje tu...

Dani su prolazili, naši roditelji su išli na svoje poslove, a mi u svoje škole i vrtiće, Nidža Nindža je počeo da gradi iglo iza zgrade, i teško da je više iko i obraćao pažnju na tu ciglu obeleženu kredom. Međutim, Bane je očigledno nije zaboravio i jednog dana nas je samo okupio, zahtevajući značajnu tišinu. „Vidite, šta sam vam rekao, prošlo je tačno mesec dana, nema one obeležene cigle, propala je!“ – rekao je Bane dramatičnim glasom, a mi se svi stresli u sekundi. Ipak, niko od nas u to vreme nije bio sklon panici, tako da, kada smo se oporavili od početnog šoka, počeli smo da većamo šta nam je činiti. Realno, moj brat i ja smo mogli da budemo bezbrižni, jer smo živeli na poslednjem, 108. spratu, ali je opet trebalo misliti i na budućnost, trebalo je misliti i na našu decu. Prebrojali smo cigle do prvog sprata i shvatili da će Mare Kare za dve godine biti pod zemljom. Dakle, trebalo je brzo reagovati. Boki zvani Kajmak je predložio da svi sinhronizovano obavestimo roditelje i da se sazove vanredni sastanak kućnog saveta sa samo jednom tačkom dnevnog reda. Objasnili smo mu da su roditelji uglavnom jako neozbiljni i da od toga neće biti ništa, nakon čega on više nije hteo da se igra sa nama. Kasnije je postao uspešan političar. Sale Pegla i Miki Kečap su bili ubeđeni da smo mi zbog nečega naljutili te pokojne Indijance i da nam zato sad njihovi duhovi ne daju mira. Oni su zato predložili da se napravi jedan obred sa golim ženama i žrtvovanjem ovce na kraju, za čiju su se efikasnost zakunuli u majku. Njihov predlog je uzet u razmatranje, a blizanci sa 22. sprata su čak rekli da imaju ovcu na selu, ali smo se svi ipak složili da bismo teško našli toliko golih žena. Bane je pitao Peglu: „O kolikom broju golih žena ovde pričamo? Preko dvadeset? Mnogo je, mnogo je...“ – i tako je taj predlog ostavljen ad acta. Mali Fića, koji je živeo na stotom, setio se da je njegov stric pilot i da bi on mogao jednom mesečno da dolazi i da vezivanjem užeta za rep aviona podiže zgradu za nekoliko santimetara. Ipak, Bane je rekao da i stričevi spadaju u odrasle ljude, bez obzira što nisu roditelji, a i nama je trebalo neko konstantnije rešenje. „Ljudski faktor moramo svesti na minimum, kao i mogućnost greške.“ – dodao je Bane i nastavio da liže sladoled, dok je u pozadini Nidža Nindža i dalje vredno radio na svom iglu.

Međutim, da svi ovi predlozi nisu bili beskorisni, pokazalo se već sutradan. Kada smo se svi okupili, Laza Kamikaza, sa kojim je moj brat jednom zamenio patofne u vrtiću, izneo je svoju ideju. Bila je toliko jednostavna da nam prosto nije bilo jasno kako se ranije toga nismo setili. Prosto je trebalo nabavaiti veliko uže, na čemu Lazin stariji brat već radi, zatim se popeti na krov zgrade, što nije bio problem jer su podrumi nas sa gornjih spratova bili na vrhu zgrade, iz praktičnih razloga, a onda, nastavio je Laza, kada to uže dobro vežemo za dimnjak, zakačićemo ga za najbliži oblak, kao u onim kaubojskim filmovima. Sale Pegla je insistirao da makar iz poštovanja ne pominjemo kaubojce dok smo ispred zgrade, dok je Bane imao neke druge zamerke: „Kao prvo, nisam siguran da je naša zgrada baš toliko visoka da seže do oblaka, a kao drugo, jeste li sigurni da tamo gore ima dimnjaka?“ – svi smo se za trenutak zamislili, ali je moj brat vrlo brzo zaključio da svaka zgrada sigurno ima dimnjak, jer kako bi se inače deda mraz spuštao, dok sam ja potkrepio Lazinu ideju time da jednom nisam mogao da otvorim prozor od oblaka. Tako je predlog Laze Kamikaze usvojen jednoglasno, nakon čega smo razradili i ostale detalje plana.

Kada smo nabavili to veliko uže, iste večeri smo se okupili u krajnje zavereničkoj atmosferi. Moj brat i ja smo ukrali ključeve od podruma, jer je kroz njega direktno moglo da se izađe na krov. Kada smo ušli u tu prašnjavu prostoriju, prepunu tegli i starih kutija, na tako malom mestu našli su se: budući doktor, kriminalac, samoubica, dva buduća pankera, jedan drvoseča i jedan novinar. Zapravo, bilo nas je još, preko deset, ali za ostale ne znam šta su postali. Izlazili smo jedan po jedan kroz taj mali otvor na vrhu, morali smo da budemo vrlo pažljivi, jer je krov bio prilično strm, ali veći problem je bio u tome što nigde nije bilo dimnjaka... Bila je to teška pozicija za nas, ceo plan je padao u vodu, tako da smo svi posedali na krov, poprilično obeshrabreni, shvativši da izgleda da deda mraz ipak ne postoji. Pogledali smo u nebo, bilo je potpuno vedro, a zvezde su, čak i odavde, delovale tako daleko. Shvatili smo koliko smo pogrešili i zamišljeno se zagledali u panoramu našeg grada. Posle duže tišine, počeli smo da pogađamo šta se to sija u mraku. Bane se pravio pametan i, kao najstariji, glumio da zna sve zgrade u gradu. Sale Pegla je bio ubeđen da se iza onih tamo brda nalazi more, dok je moj brat pokazivao svetla sa aerodroma na drugom kraju grada. Laza Kamikaza je polako vezivao ono uže za svoju nogu, a krajičkom oka gledao šta mi pokazujemo, neposredno pre nego što će izvesti prvi bandži-skok u ovim krajevima. Mare Kare ništa nije pokazivao, sedeo je zamišljen i tužno rekao kako će morati da se seli, dok ni Bane nije planirao da se još dugo zadržava u ovoj zgradi. Nidža Nindža je daleko ispod nas završavao svoje iglo, a onda je Fića odvalio kako je ono tamo što se sija sigurno Ajfelova kula. Tu smo već svi počeli da se smejemo, bili smo toliko sigurni u sebe i u taj smeh, toliko da je sve odzvanjalo, toliko da nismo mogli da se zaustavimo, toliko da nam se nije silazilo sa vrha te propadajuće zgrade...

„Eh, da mogu da vratim vreme...“ – pomislio je Eugen Nabokovski, sredovečni farmer, nakon svog trećeg razvoda. Ponovo je ostao sam, ponovo svojom krivicom, pa je već polako počeo da shvata da ništa nema smisla. Opet je shvatio da ljubav ne postoji i pomišljao čak i na samoubistvo. I dok je za kuhinjskim stolom ispijao ko zna koju čašu džina, pred njega je iskočio mali, zeleni, patuljak.

„Zdravo, Eugene, ja sam tvoj dobri duh, Fridrih. Pošto si upravo po 666. put u životu u sebi pomislio tu rečenicu: „eh, da mogu da vratim vreme“, moja obaveza je da ti sad iznesem jednu ponudu od majke sudbine. Vidi ovako, imaš priliku da proživiš svoj život još jednom, s tim što ćeš se sećati svega što si do sada proživeo, dešavaće ti se iste stvari, ali ćeš moći da praviš drugačije izbore.“ – reče patuljak i nasmeja se tako da mu se vidi zlatan zub.

Eugen je prvo mislio da halucinira i da je previše popio, tako da je rešio da prihvati ovu igru malog zelembaća iz svoje glave. „Šta tražite za uzvrat, ti i ta sudbina?“ – pitao je Eugen, podrignuvši glasno, tu negde oko zareza. „Recimo sva ona tvoja polja lavande, to je sad unosan posao. Može?“ – upita ga patuljak i zatrepta osam puta u sekundi.

Pošto je očajni i pripiti Eugen prihvatio ovu pogodbu, sutradan se probudio kao osamnaestogodišnjak, jer je sam to doba označio kao prvu prekretnicu u svom životu. Naravno da mu polja lavande više neće biti potrebna, promislio je dobro, sada će upisati koledž i postati neko i nešto. Ovaj put je uspeo da se odupre pritisku roditelja, koji su insistirali da nastavi sa farmerskom porodičnom tradicijom. Upisao je filozofiju i prionuo na učenje sa velikim elanom. Međutim, sa druge strane, primetio je da pravi i mnoge izbore istovetne onima iz prethodnog života. Čudio se samom sebi, kako ne može da se odupre, bez obzira što je znao da to ne vodi ničemu dobrom. Tako se Eugen, pred kraj studija, ponovo oženio svojom prvom ženom, Elenor, bez obzira što je znao da će ona posle samo godinu dana nastradati u saobraćajnoj nesreći. Suviše ju je voleo da bi propustio reprizu tih godinu dana sa njom, a kada je ponovo došao taj crni dan, to ga je još više rasturilo nego prvog puta. Mogao je da menja svoje izbore, ali ne i izbore drugih ljudi, tako da nikako nije mogao da natera Elenor da tog dana ostane kod kuće, poginula bi sutra.

Završio je studije, ali posla nije bilo. Kada je opet sreo svoju drugu ženu, Elizabet, rešio je da ovoga puta ne padne na njen šarm, jer je dobro znao da će ga na kraju izigrati. Međutim, ona se istovremeno upoznala i sa Eugenovim starijim, i daleko poznatijim, bratom od strica, koji je bio čuveni pisac i slikar, pa je Eugen oba života nekako proživljavao u njegovoj senci. Sada se još taj mali crv spanđao i sa njegovom drugom ženom, što je bio vrhunac poniženja za Eugena, mada niko drugi to nije mogao da shvati, pa se on proždirao iznutra.  

Odbijao je ponude za posao, sve dok nije naišla ona koja mu se svidela. Konačno je uspeo da postane profesor u jednom malom mestu. Dvoumio se šta da radi sa svojom trećom suprugom, Emom, sa kojom je uskoro trebalo da se, sasvim slučajno, upozna. S obzirom da mu je ta patnja bila najsvežija i da ga je ona i dovela do ovde gde je sada, rešio je da tog dana ipak ostane kod kuće. U školi je sve funkcionisalo vrlo dobro, sve dok se nije zaljubio u učenicu po imenu Erika. Imala je sedamnaest godina, skoro tri decenije mlađa od njega, ali nije tako izgledala. Simpatije su bile očigledno obostrane, ali je Eugen to ipak pogrešno shvatio, pa je jednom zadržao Eriku posle časova i malo preterao sa intimiziranjem. Eugen je ubrzo bio izbačen sa radnog mesta, ali je ceo slučaj zataškan, na zahtev Erikine porodice. Međutim, kada je opet došao onaj dan pojavljivanja patuljka, Eugen je ponovo rešio da se napije, ali ovoga puta u kafani, a ne da mu se usamljenom priviđaju razne stvari. Bio je uplašen, jer nije znao kakve ga sve neizvesnosti čekaju u budućnosti.

I dok se tako pijan vraćao kući, sreo je svoju bivšu i neizabranu treću ženu, fatalnu Emu Braun. Prišao joj je kao i svih onih godina dok su bili u braku, ali ga je ona čudno i uplašeno gledala. Pokušao je da joj objasni neke stvari, da prizna da je pogrešio, da mogu sve iz početka, da zna patuljka koji sve to može da sredi, uveravao je da je sa njim sve u redu, osim što je malo popio, ali je uporno zvao Emu po imenu, mada je ona bila ubeđena da se nikad ranije nisu sreli. Kada je postao agresivniji, Ema je počela da doziva pomoć, što je Eugena još više razljutilo. Bila je to jedna baš ružna scena nasred ulice, sve dok policija nije stigla...

Eugen je sedeo u samici, ogrnut nekakvim prljavim ćebencetom, očekujući verovatnu tužbu zbog dvostrukog pokušaja silovanja. Mislio je kako je samo želeo svoju slobodu, a eto dokle je stigao. Te noći nije mogao da spava, a negde pred zoru se u ćeliji odjednom pojavilo ono isto zelenkasto stvorenje. „Zdravo, Eugene, opet se srećemo na ovaj datum. Moram da ti se zahvalim i u moje i u mamimo ime, onaj posao prosto cveta, toliko da se u našim krajevima više ne kaže da nešto ide kao alva, nego kao lavanda.“ – patuljak triput pljesnu dlanovima. Eugen je bio toliko besan da bi najradije zadavio tu malu spodobu, ali je shvatio da mu je on možda jedina nada. „Čekaj, čekaj, nemoj da ideš, preklinjem te, hoću da sve vratim kako je bilo, hoću moja polja lavande nazad, hoću nazad svoj život!“ – viknuo je Eugen, ali u prostoriji više nije bilo nikoga. Samo je proćelavi čuvar, uznemiren ovom drekom, došao do samice i mrzovoljno rekao Eugenu: „Kasno je. Ne viči. Suviše je kasno...“

-----------------

Oh Yes (C.Bukowski)

there are worse things than

being alone

but it often takes decades

to realize this

and most often

when you do

it's too late

and there's nothing worse

than

too late.