Vaš omiljeni blog

Pomislio sam, konačno jedna fina i vaspitana žena, sa klasičnom torbom, sedi u mom kupeu. U prethodnoj rečenici bi trebalo obratiti pažnju na reč klasičnom, kao i na ovo da ona sedi u mom kupeu. Dok ja gledam kroz prozor kako se slike odmotavaju unazad, ona kradom vadi čips iz svoje torbe. Ja buljim u prazno sedište i pokušavam da se kocentrišem i shvatim ko je tu poslednji sedeo, a ona ne prestaje da krcka. Mislio sam da će bar krckati sa više stila. I kao što sad ovim boldovanjem vama pokušavam da naglasim nešto, tako sam i njoj, bildovanjem očnih kapaka, pokušao da dočaram koliko želim taj njen čips. Kada sam se umorio od treptanja, ustao sam da protegnem noge do prozora. Tamo je bio deo pruge gde voz ide jako sporo, jer se sa jedne strane dve mutne Morave ulivaju u najmutniju, a sa druge konstantno preti kamenolom. Seo sam posle par minuta ponovo na svoje sedište, a ona je i dalje krckala, uspavljujuće krckala... Probudio sam se kod Paraćina i shvatio da tamo ljudi žive po krovovima... Do Jagodine više nisam imao ni želju za bilo kakvim naglašavanjem... Nije mi dala svoj čips.

U parku kod stanice me je čekala jedna devojčica na rolerima. Mislim da je imala oko sedam godina, po mojim procenama. Dokotrljala mi se sa leđa, i onim svojim, prednjim, mlečnim, zubićima, zamolila me da je zaštitim od pasa lutalica. Kaže mi da ju je neki veliki, crni, napao prošle nedelje, i da ju je ogrebao po obrazu (imitira ga). Ja ne primećujem nikakve tragove i vidim samo buduću gracioznost u njenim crtama lica. Kažem joj da samo ona rola tu uz mene i da ništa ne brine. Prođemo mi tako ceo park zajedno, mislim čak i da se jedna cura u prolazu zaljubila u mene, samo zato što me je videla u njenom društvu. Dok mi ona priča kako se klizala celu zimu na tom klizalištu, ja je samo slušam i divim joj se. Onda je samo odrolala u desno i viknula mi ćaooo, tako da nije bilo potrebe da bilo šta naglašavam u ovom pasusu. Ona mi se sama ispričala.

Miške se muči sa tim diskovima u kolima, dok ja na suvozačevom mestu držim knjige koje mi je dao. Kad nekog Miloša zovete Miške, to znači da ga stvarno volite i da vam je stalo do njega. Vidim među tim diskovima Džejmsa Brauna i Elu Ficdžerald, ali nikako ne mogu da provalim koji je disk njegov, a koji od njegove žene. Još uvek ne krećemo zbog tih diskova, grejanje ne može da počne da radi, ja se smrzavam i psujem samog sebe što nisam poneo deblju jaknu, a Miške se i dalje uporno muči sa diskovima i daje mi da pridržim jedan na kome piše „svašta“. I meni onda stvarno svašta počelo da prolazi kroz glavu...

Mislio sam da ću sad da se raspišem, ali sam shvatio da su ostali likovi, koji hronološki slede, daleko manje inspirativni, pa ću njih možda ostaviti za neku drugu priliku. Put nazad, posle dve sjajne, pijane, i slabo prespavane noći, nije mi baš legao najbolje. Jedino sam shvatio da u Ražnju žive isključivo mali ljudi. Do metar i po u vrh glave. Ko preraste tu visinu, obavezno mu se spajaju obrve.

Ko u tagovanju prepozna anilalagniju, pedofiliju ili homoseksualizam, neka se odmah preseli u Paraćin ili Ražanj.

Izlazile su tad i neke gimnazijske novine i tu sam posle godinu dana pokušavanja prvi put objavio dve pesme. Nije bilo lako tek tako se otvoriti, u tim godinama, jer kad pišeš takve pesme kao što sam ja pisao, to ti je gore otkrivanje nego da se skineš potpuno go i da prošetaš školskim dvorištem za vreme velikog odmora. Istina, bilo je svakakvih komentara posle toga, za vreme baš tog velikog odmora. Neki zalizani četvrtaci su me podjebavali kad sam prolazio pored njih, a jedna grupica gimnazijalki mi se glasno smejala, ali nisam mogao da procenim u kom smislu je bio taj smeh. Profesorka srpskog jezika i književnosti mi je čak prebacivala što nisam pisao neke rodoljubive pesme, nego tamo nekakve baljezgarije. Ipak, bila je jedna devojčica koja je sedela u poslednjoj klupi i kojoj sam jedva znao ime. Ona bi se uvek sakrila ispod te dugačke, crne, kose, i tako presedela ceo dan. Gde bi išla posle škole, to niko nije znao, a mislim da nikoga nije ni zanimalo. Jednostavno, verovatno je išla kući, ali niko nije znao gde ona živi. Ne bih mogao reći za nju ni da je bila lepa, ali ni ružna, jednostavno je bila čudna, nedruželjubiva, i nekako odbojna. Ipak, kad je počelo da se dešava sve ovo sa pesmama, primetio sam da je počela drugačije da me gleda, čak mi se jednom i javila na hodniku i oslovila me po imenu. Kopkalo me je to danima i jednom sam rešio da probam da pričam nešto sa njom, i zamisli, uspelo je!

Ne mogu sad da ti prepričavam ceo taj dijalog, ipak je to bilo pre skoro dve decenije i lagao bih da se sećam svega tačno kako je bilo, ali ću probati da rekonstruišem nekako. Sećam se da sam joj preprečio izlaz iz jednog školskog hodnika i pitao je zašto me posmatra. Ona je u početku samo gledala u zemlju, a ja sam namerno bio malo grub, da bih posle mogao da ispadnem bolji, tako da sam je posle par minuta ipak naterao da progovori. Rekla mi je da su moji stihovi toliko duboki da je ona morala da potraži tu dubinu u mojim očima, jer joj nije jasno odakle dolazi. Kaže da joj uopšte nisam delovao kao pesnik, pa je bila potpuno šokirana kad je pročitala te stihove. Ja sam se osetio vrlo počastvovano, jer sam shvatio da sam upoznao moju prvu obožavateljku i predložio sam joj da slobodno malo češće razgovaramo. „Ne mora niko da vidi.“ – toga se jasno sećam, kao i pritajenog smeška na njenom licu, koje je meni izgledalo sve lepše i lepše i sve više inspirativnije.

Na taj novi razgovor sa njom nisam morao dugo da čekam, jer mislim da mi je već sutradan posle škole samo rekla kratko: „Pratiš me kući.“ – i tako je i bilo. Stvarno nisam mogao ništa protiv tako jakih argumenata. Dok smo tako hodali zajedno, jedno pored drugog, osetio sam neku neverovatnu bliskost sa tim bićem, a čini mi se i da je bilo obostrano. Jednostavno, samo sam je zagrlio u jednom trenutku, a ona se uopšte nije iznenadila ili bunila, već je i ona mene obuhvatila svojom mršavom ručicom i tako smo nastavili da hodamo. Nije bilo nikakvog daljeg intimiziranja, niti sam rekao bilo šta, niti mi je palo na pamet da je muvam ili poljubim. Samo smo išli tako zagrljeni, svako sa svojim mislima, ljubavima, brigama, nadanjima, strepnjama, stihovima...

Malo sam se iznenadio kad smo skrenuli u izbeglički dom, ali sam onda vro brzo sve povezao. I njenu ćutljivost, i neuklapanje, i to što niko ne zna gde živi... Sećam se samo da mi je rekla, dok smo se penjali uz neke stepenice, da su joj roditelji ubijeni u ratu i da sad ima u ovom domu svoju sobu. Kad smo ušli u nju, čudno mi je bilo zašto je nije nazvala sobicom, ali sam ubrzo shvatio da je naučila da ničemu u životu ne umanjuje vrednost. I onda zamisli, u celom tom sivilu od izbegličkog doma, jednu prostoriju tri sa dva, ispunjenu šarenolikim motivima na zidovima, starim kasetofonom, i razbacanim crtežima po stolu, kao i perfektno sređeni krevet, na kome je ta mala ko zna šta sanjala. To bih stvarno voleo da sam mogao da vidim, njene snove...

I onda na sve to dodaj nju kako na onom istom kasetofonu pušta „Ruby Tuesday“, vadi svesku iz ranca, i leže na krevet. Ta sveska je bila nekakva fantastična kombinacija dnevnika i pesmarice, a počela je da je piše još kad je počeo rat. Objašnjavala mi je sve to, uvodila u svoj svet, a ja sam samo opčinjeno sedeo na ivici kreveta i razmišljao o tome kako sam sigurno prvi koga je pustila ovako daleko i kako je sve ovo što mi pokazuje mnogo veća stvar od, recimo, devojačkog gubljenja nevinosti. Počeo sam da čitam te njene stihove i osetio još veću bliskost i potpuno sam razumeo kako je i ona u mene odjednom stekla toliko poverenja. Kao da je samo čekala da se pojavi neko pred kim će moći tako da se prospe. Ja sam čitao, a ona je zažmurila i slušala muziku. Ja sam gutao njena slova, a čini mi se da je ona u tom trenutku zaspala. Čitao sam i te dnevničke zapise i mogu ti reći da je Ana Frank bila mala beba za nju. Onda bi se samo dugo zagledao u nju kako spava i kao da mi je odjednom bila neuporedivo lepša nego pre. Baš tako, dok spava, kad joj je lice potpuno prirodno i opušteno. Nisam smeo da je budim, samo sam joj napisao na papiru jednu strofu i ostavio poruku da mi odgovori istom merom sutra u školi.

Tako je počelo to naše klinačko dopisivanje i trajalo je mesecima. Ona je bila moja prva muza i stvarno sam tada pisao puno pesama. Neke su bile klasične ljubavne, iako ne mogu reći da sam bio zaljubljen u nju, a neke su bile mračne da mračnije ne mogu biti. Prosto da ne poveruješ da dvoje srednjoškolaca mogu toliko da mrače. Uglavnom, davili smo se u tim našim zajedničkim dubinama, sve dok ona jednog dana nije prestala da dolazi u školu. Nije je bilo danima, nedeljama, mesec dana...

Sećam se samo da je razredni ušao na čas srpskog jezika i da nam je saopštio da je preminula od tuberkuloze... Kakva sad tuberkuloza?!? Glupe bolesti, glupi doktori, glupi rat... U pičku materinu, osetio sam kao da mi je tom rečenicom upravo amputirana desna ruka. Svi su bili kao u nekom čudu, a ja sam bio potpuno van sebe. Istrčao sam napolje i počeo da plačem, da ridam, da kukam, ne znam ni ja više šta sam radio... Sećanje je izbrisalo sve te teške trenutke, ali nju nikad neće moći. Nikad mi neće izbledeti ti zidovi njene sobe u izbegličkom domu i nikad neću prestati da sanjam njene snove. Da, zbog nje sam definitivno rešio da postanem pesnik i da nikad ne prestanem da pišem i da sanjam. To je moja obaveza prema njoj. Ćao, Tijana.

Steva živi na Margeru i ima dvadeset godina. Njegova mirna uličica se nalazi odmah iza ogromnih zgradurina. Kad ujutru oko osam izađe iz kuće i krene na posao, može da uživa u cvrkutanju ptica i lavežu komšijskih pasa... Ali, to traje samo jedan minut, jer čim prođe kroz prvi suteren, već ulazi u jutarnji gradski špic i izbija pravo na vrlo prometnu Dušanovu ulicu. Steva je prošle godine slučajno napravio dete svojoj devojci i sada mora da radi dva posla kako bi prehranio porodicu. Ujutru prvo ode da pokupi plakate iz firme i onda ih lepi po gradu. Centar je njegov reon, sva sreća, jer je ceo život živeo u njemu i ne poznaje baš najbolje periferije. Prvo temeljno izlepi pešačku zonu Obrenovićeve, bivše Pobedine, gde se oseća vrlo gubitnički kad god sretne nekog poznatog. Ipak, uvek se teši sa onim da je bolje da ne krade i da je bar pošten, ako ništa drugo. Kada izlepi i sve one sporedne uličice, onda napravi pauzu, kupi pivo, pređe tvrđavski most i sedne negde pored Banovine da odmori. Posle toga lepi još oko dva sata i onda ode kući da ruča. Poljubi ženu i bebicu i ode u kafić da radi drugu smenu...

Maša živi na bulevaru u zgradi koja se zove Lepa Brena. Ima nekoliko ulica u gradu koje se nazivaju bulevari, ali samo za ovu se taj naziv odomaćio i onaj nastavak u imenu uopšte nije potreban. Kad smo već kod tih imena, na ovom bulevaru su Lenjina nasledili Nemanjići, tako da je i zgrada Lepe Brene mogla da se preimenuje u Lepu Lukić. Mašu to uopšte ne interesuje jer ona živi u svom umetničkom svetu, pa čak ide i u srednju umetničku školu, završna godina. Kad izađe iz zgrade obavezno prvo prošeta kroz neki od obližnjih parkića, traži inspiraciju za svoje slike, pa tek onda preko širokog bulevara pusti svoju kosu da vijori. Stavi slušalice u uši i nikoga ne čuje. Ako ste slučajni prolaznik, možete slobodno ćutke da se divite njenoj lepoti. Ali samo to i možete, jer se na prvi pogled vidi da je umišljena, izmišljena, i duboko zamišljena. Dakle, nemate šanse kod nje, ona je zaljubljena u jednog iz Mokranjčeve...

Borko živi na Trošarini i brucoš je na pravnom fakultetu. On uopšte nije želeo na taj faks i upisao ga je zbog svojih roditelja. Hteo je da upiše glumačku akademiju, ali nije prošao prijemni. Nedavno je postao džanki i uglavnom završava drogu od lokalnog dilera, u garaži svoje zgrade. Posle toga na brzinu pokupi Miću Kostura, ortaka iz detinjstva, i onda kod Ćele Kule uhvate bus za centar. Izađu kod Konja i onda brzo preko mosta odu pravo u Tvrđavu da se bocnu u jednom od tajnih prolaza, sred bela dana. Posle im je sve lagano...

Dejan živi čak na Ledenoj Steni. Ima skoro trideset godina i živi sam u stanu svojih roditelja. Lenj je i ne voli previše da ide do grada. Više mu se sviđa ideja da se sa društvom iz kraja napije iza zgrade i da se onda pijani voze okolo. Ne smeju ka centru jer će ih uhvatiti policija. Ovamo policija zalazi baš kad mora, a i svi ostali, nikom Ledena Stena nije usput. Ipak, Dejan se danas odlučio da se malo lepše obuče, da obuče farmerice, i da ode da izvadi novi pasoš. Ipak, prvo je svratio do buvljaka kod glavne autobuske, da vidi ima li neka dobra trenerka. Dok je prelazio most sa druge strane, neka narkomančina ga je zakačila ramenom, ali mu se Dejan dovoljno jako namrštio. Malo se zbunio kroz koju uličicu mora da se prođe da bi se stiglo do SUP-a, pa je greškom skrenuo u nekadašnju hipi dolinu, ali to mu je dalo dovoljno vremena da razmisli zbog čega je njemu uopšte potreban pasoš. Nije mogao da se seti nijednog dobrog razloga osim toga da su skoro svi koje poznaje izvadili ove nove. Pa stvarno, kad malo bolje razmisli, ne bi mogao da se seti ni kad je poslednji put išao negde van grada... Ma i ovde u centru nije bio već mesecima, čak je i ulicu pogrešio... Gužva je prevelika i on odustaje...   

Nevena živi u Duvaništu i ima dugačku plavu kosu sa sve šiškama. Završila je srednju turističku, jer joj je bila najbliža, i već par godina radi u jednoj agenciji. Ne plaćaju baš puno, ali dovoljno za džeparac. Učili su je da se autobusi i momci ne čekaju, pa zato ide peške do Merkatora, svaki dan. Trenutno nema sponzora, pa zato pazari samo kad primi platu, ali voli da se vozi pokretnim stepenicama. Voli da prebaci svoju torbicu preko polupodignute ruke i zamišljeno gleda u izloge dok se penje na drugi sprat. Većina prodavačica je već poznaje i obaveštavaju je kad će biti sniženja, da može da isplanira. Dok prolazi pored kafića koji su puni celi dan, ona uzme mobilni telefon i uvek dugo kuca poruku, verovatno nekom liku koji vozi audi. Na posao ponekad i zakasni, ali ne mari, jer je šef porodični prijatelj. Posle posla malo obiđe i radnje po centru, ali se ne seća kad je poslednji put prešla most...

Nedžad i Zdravko žive na Apelovcu i išli su zajedno u osnovnu školu. U odeljenju nije bilo puno dečaka pa su se njih dvojica uvek dobro slagali i bili zajedno u ekipi kad se igrao fudbal. Nedžad je u osmom razredu rešio da konačno napravi rođendan i da pozove celo odeljenje, ali je samo Zdravko došao. Ipak, posle osnovne, putevi su im se razišli. Nedžad živi u cigan-mali koja se igrom slučaja zvanično naziva Crvena Zvezda. Još većom igrom slučaja, pre par godina je Niš-ekspres lokalnu stanicu u tom naselju, na zvaničnoj prezentaciji, obeležio sa „Cigani“. Nedžadu je otac završio u zatvoru, tako da je on sad postao glava porodice, o srednjoj školi nije bilo ni govora, već je nastavio porodičnu tradiciju skupljanja kartona po celom gradu. Zdravko je u međuvremenu završio „Teslu“ i tu negde počeo da navija za Radnički i usput postao skins. Jednom se toliko napio na keju da je pišao direktno sa mosta, onog istog mosta ispod koga je Nedžad često skupljao kartone...

Mare je došao iz Lipljana još pre bombardovanja i sad već više od decenije živi u Durlanu. Kad se doselio bio je mali Mare, a sada je nabildovan i jedva prepoznatljiv. Kajla i crne naočare se vide uvek kad otvori prozor svog audija. Voli tako da prolazi preko svih mostova i kroz sve prometnije ulice. Svi u gradu znaju za njegov lakat. Svima se hvali kako je izmislio foru da je minaret na gradskoj džamiji zapravo kurac bez glavića. Pre par godina je bio preko i od kada se vratio samo menja ta besna kola. Posle parkiranja ih dugo gleda i onda smešnim hodom odšeta do najbližeg kafića. Sada je od Steve naručio kapućino i počeo glasno da priča sa nekom mačkom preko telefona... Maša prolazi pored njega, ne vidi ga i ne čuje, pevuši nešto tiho i odlazi na gornji sprat...

Uroš živi u Mokranjčevoj i izlazi iz kuće samo noću. To je zato što se iz Mokranjčeve pruža najbolji pogled na ceo grad, a taj vidikovac je neuporedivo lepši noću. Ako ne žuri nigde, prvo popuši jednu cigaru zagledan u taj svetlucavi grad, a onda nizbrdicom do palilulske rampe. Tu uvek skrene desno, čak i ako žuri, jer mora da prođe kroz Čair, park u kome je odrastao. Tu pokupi svu neophodnu energiju za ostatak noći. Ta mala slikarka ga čeka u kafiću i on se nada de će večeras biti krvavo. Ulazi unutra, prolazi pored Mareta i Nevene, zagleda se u Nevenin beli vrat (jer Mare i nema vrat), pa onda produži gore na sprat. Mašine nevine oči zaljubljeno gledaju u Urošev psihotični osmeh, koji se blago ocrtava na njegovom mladalačkom licu. Posle razgovora u kafiću, njih dvoje odlaze u šetnju, u mrak... Dok prelaze preko mosta, Mića Kostur odgovara Borka da skoči sa istog u Nišavu. Uroš je zagrlio Mašu i vodi je u tvrđavu. Jedan gavran odleće sa bedema ka mesecu, dok zvono sa saborne crkve obeležava ponoć...

Most je sada prazan. On stoji tu već jako dugo. Nema predstavu o vremenu i nema pojma u kom je gradu. Seća se samo kad su na ovoj istoj reci plesale vile... 

..............................

-         Ej, ajde da se nađemo kod Margera...

-         Pa kaži mi gde tačno, Marger je meni širok pojam...

-         Pa tamo kod onih trafikica, preko puta Kalče, početak Dušanove, kako bre ne znaš!?

-         Tako kaži, kod pumpe... Zamisli ja tebi da kažem da se nađemo na Trošarini, gde bi ti došla?

-         Pa kod tebe kući :))

Pošto su već posekli sva stabla na keju, Gavri je preostalo jedino da sleti na najlepšu svetiljku i da odatle posmatra ljude. Odavno je izgubio veru u njih i u sve svoje apsurdnosti. Pored reke je prolazio neki bradonja, za koga će se kasnije ispostaviti da mu je otac, ali niko nikog nije prepoznao. Neki klinci su sedeli na bedemu i pili jeftino vino. Nisu imali pojma kakav pesnik visi na banderi pored njih. Nisu ni mogli znati, jer će tek za neku godinu pročitati nešto od njega. Sa druge strane ulice, u retrovizorima nepravilno parkiranih automobila, u izlozima kineskih prodavnica i sportskih kladionica, mogla se videti osoba ženskog pola, za koju niko prisutan nije mogao da tvrdi da li je devojka ili žena. Kurva nije, ako ste to pomislili, pošto je meni to prvo palo na pamet kad sam video kako ulazi u obližnji hotel. Ipak, ispostavilo se da je to Gavrina bivša i da je sada sa drugim.

Nebo se odjednom natmurilo i tako pokazalo proleću da još uvek nema šanse. Taman je počelo da trlja oči i da se budi iz zimskog sna. Slikao sam ga prošle godine kada je odlazilo i ta slika se u međuvremenu zamrznula. Sada je slika počela da se topi, boje se uveliko prelivaju, celu sobu mi ispunjavaju njihovi mirisi, a na prozoru mi više ne ostaje dah. Prozori su se sada širom otvorili, magle su digle ruke od svega, zore su skroz zarumenele u obrazima, nema tu više povratka...

U jednom trenutku, Gavra je iz unutrašnjeg džepa izvadio nekoliko zgužvanih papira. Bacio ih je pred mene, a na licu mu se ocrtavao izraz razočaranog čoveka. Rekao mi je da je spalio sve svoje pesme (kakav kliše) i da je ostavio samo tih nekoliko. Za njih misli da stvarno vrede i da zaslužuju da žive i posle njega. U suštini, verovatno je već više puta razmišljao o samoubistvu, pa je te pesme stalno nosio sa sobom, kako bi posle bio pronađen sa njima. To bi definitivno dupliralo njihovu vrednost na pesničkom tržištu Unizeza. Pročitao sam ih pažljivo i na prvu loptu sam odmah osetio neki fluid. Ipak, da bih ti rekao nešto više o tome, morao bih da budem mnogo trezniji.

„Miiitroooviiićuuu!!!“ - To sam bio ja. Vojnik Mitrović. Oklopne jedinice. Pre tačno dva meseca mi je stigao zeleni papir na kome je pisalo: „Odazivanje na ovaj poziv vam niko nemože oduzeti!“ – da, ne može je pisalo spojeno. I sada sam tu, u prokletom gradu koji se zove Zaječar i koji je, verovatno, najdosadniji na planeti. Na polaganju zakletve nam je bio i lično gospodin ministar. Između ostalog je rekao i da će ovo biti poslednja klasa koja služi vojsku na ovaj način... Divno. Svake dve nedelje imam noćnu stražu i večeras je jedna od tih večeri. Naravno, opet sam zaspao, ali tu je gospodin brkatiji vodnik da me na uvce uvek podseti kako se prezivam. A ja zapravo nikad nisam želeo da služim vojsku. Ćale mi je bio pilot, vozio je helikopter, a ja nikad nisam želeo da budem kao on. Ispostavilo se da me vodnik nije probudio zato što sinoć nije mogao da mu se digne, već zato što sam dobio iznenadni noćni poziv, a to mora da je nešto hitno. Ipak, njemu to nije smetalo da se razdere na sav glas, kao i uvek. Otišao sam u kancelariju kod dežurnog oficira, kojeg je moj otac već bacao iz helikoptera, ali sa padobranom, kako se kasnije ispostavilo. Rekao mi je da moju babu nije poznavao, ali da mi ipak izjavljuje saučešće. Sahrana je prekosutra, dakle, tri dana slobodna.

Ja uopšte nisam bio karakterističan vojnik, ni po obliku nosa, ni po načinu češljanja. Niko me nije zvao ni gušterom, a kasnije ni džombom, jer se jednostavno nisam uklapao ni u šta. I nisam pisao pisma, već priče. Sada bi vi trebalo da se pitate zašto sam ja sve to pisao, šta mi je to uopšte trebalo, sigurno je bio neki filter, beg od stvarnosti, ubijanje dosade, umišljenost... Ne, jednostavno su mi sve te stvari, koje su mi padale na pamet, mnogo pametnije i uverljivije zvučale kada ih zapišem i uobličim na papiru, nego kada ih nespretno i neuverljivo izgovorim na glas. E, sad, ima tu i drugih problema. Nekako sam bio ubeđen da neću objaviti ništa dok mi ne umre majka, jer ne bi verovala šta je rodila, kada bi pročitala neku od mojih budućih knjiga... Ali, možda je i baka dovoljna.

Na putu od kasarne do železničke stanice nalazi se jedna gostionica u koju sam već nekoliko puta svraćao za ova dva meseca, u potrazi za lakim ženskim društvom. Radila je preko cele noći i imala je nekoliko soba na drugom spratu. Rešio sam da svratim i popijem koju votku za dušu babuške Olge. Konobarica, koja je ujedno i vlasnica, već me je zapamtila i ubrzo mi je donela moje piće. Prosuo sam par kapi alkoholne tečnosti po kockastom stolnjaku, gde se napravila mala barica. Zamislio sam da je to jedna pokojna duša i samo sam zurio u nju. Logično bi bilo da me je već posle pola minuta pitala da li sam gladan, ali se to ipak nije desilo.

Posle treće votke prišla mi je jedna od lokalnih devojaka, čija sam mušterija bio prošli put. „Ej, gde si ti, vojniče, opet si došo?“ – rekla je napadno i mljackala žvakom. „Marš bre u pičku materinu, seljančuro jedna, prošli put sam od tebe dobio picajzle.“ – podviknuo sam i za trenutak mi se učinilo da sam uspeo da je zaplašim. „Pa šta ti oćeš, za dvaes evra da ti prenesem bubamare?!?“ – prevario sam se. Bio sam pobeđen i zaćutao sam. Osetio sam se kao da me je ta kurva nadmudrila u nekoj filozofskoj raspravi. Ona, sa druge strane, uopšte nije bila iznenađena i posle kraćeg ćutanja je nastavila – „Oćeš da idemo gore?“ – prošaputala je ljubazno, kao apotekarka koja vam nudi najbolji lek za vaš problem. „Ne mogu, baba mi je umrla“ – rekao sam, i u trenutku shvatio koliko je to glupo zazvučalo, pa sam se ponadao da će bar malo bolje biti kada sve to stavim na papir, ali ništa...

Pio sam do jutra, broj votki je odavno postao dvocifren kada sam rešio da krenem na stanicu, ali nisam bio pijan. Samo mi se neviđeno spavalo. Kada sam saznao da mi prvi voz stiže tek za osamdeset i osam minuta, rešio sam da prilegnem na neku klupu i malo odmorim. Vreme je bilo lepo, nije bilo ni kiše, ni vetra, koji bi samo pojačavali patetičnost moje situacije. Oko mene su prolazili ljudi sa nepoznatim licima, šuštavim novinama, blistavim kravatama i ko zna čime sve u džepovima. Dok sam razmišljao o tom sadržaju džepova, nekako sam uspeo i da se uspavam. Ne znam koliko sam spavao, ali sam posle shvatio da sam sve vozove koji nisu bili moji registrovao u snovima. Ono njihovo pištanje mi je bilo oglašavanje slonova u džungli, ali ja nisam bio u njoj, već sam gledao neku emisiju kod mene kući. O, kako sam samo lepo spavao na toj klupici, ali se onda odjednom začulo prodorno: „Miiitroooviiićuuu!!!“ – vodnik je krenuo kući posle dežurstva. On je čekao voz za obližnji Knjaževac, a ja više nisam znao ni gde sam, ni gde idem, samo sam znao da ne želim da putujem sa njim.

Tako je i bilo. Uhvatio sam voz do mog grada i lepo i udobno doputovao u njega. Mada, više volim da ulazim u nepoznate gradove. Taj ulazak na stanicu je kao neka predigra. Obično se u grad ulazi nekim zaobilaznim putem, pa onda u početku samo nazirete njegove konture, kao skidanje jednog po jednog dela odeće. Osetite novo tlo, potrebno vam je neko vreme da se malo opustite, da se priviknete i da počnete da hodate normalno, kao što to obično radite, kao što to rade stanovnici tog grada. Čini vam se da vam na čelu piše da niste odatle, niko vam ne trči u zagrljaj zato što ste po prvi put kod njih, nego vam se čini da vas svi popreko gledaju i žele da viknu: „Napolje, stranče, napolje!“ – ali ako vam i žena isto to kaže, tek onda se zabrinite.

Sada bih malo ubrzao dalji tok događaja do određene tačke. Preskočio bih: Susret sa uplakanim roditeljima, tetkama, ujkama i komšijama. Izjavljivanje saučešća od poznatih i nepoznatih. Ulazak u sobu sa telom pokojne. Lepljenje umrlica sa braćom. Pijanac ispred pogrebne opreme i odabir kovčega. Skoro celonoćno bdenje i prisećanje na preminulu, kao i organizacija za sutra. Buđenje sa pogledom u sunce. Izvršenje organizacije i igre mogu da počnu: tap-tap, šap-šap, kuc-kuc, plač-plač, cmok-cmok, pop-pop, ćao-ćao. Zakopavaju je.

Skoro svi su otišli i ja sam im rekao da ću ih stići ubrzo. Ostao sam još malo i seo na betonsku površinu oko groba koju ne znam kako bih drugačije nazvao. Ograda nije sigurno. Sahranili su je pored dede sa kojim je živela u idealnom, poluvekovnom braku. Ona se često drala, a on je često pio. Kada bi se drala na njega, on bi samo rekao: „Ja tako, a ti kako oćeš...“ – a kada bi se histerično smejala, onda bi samo ponavljao „luda žena“ i na tome bi se završilo. Videlo sa da ne mogu jedno bez drugog. Umrla je manje od godinu dana posle njega. Zagledao sam se u oblake i napravio fatalnu grešku. Uspavao sam se, tu na grobu. Možda ste pomislili da će se sada opet začuti vodnikov glas, ali ipak sam bio suviše daleko, čak i za takvog zlotvora. Mada, u jednom trenutku se i meni učinilo da ga čujem...

Imao sam slobodno veče i već ujutru je trebalo da se javim u kasarnu. Dobio sam poziv od jednog starog prijatelja, koji je čuo da sam u gradu, pa me je pozvao na neku kućnu žurku. Hteo sam da mu kažem isto što i onoj kurvi, ali sam se ipak predomislio. Žurka je bila klasična, devojke su bile obučene kao da je nova godina, samo još oskudnije, a momci su nosili smešne sakoe i đuskali su još smešnije. Ipak, ja sam bio najsmešniji od svih. Sedeo sam u uglu, u nekoj bezveznoj bluzi, drmao glavom i pio koktele, samo pola dana posle sahrane. Ne znam koliko sam već bio pijan kada mi je prišla jedna cura kojoj je moja smušenost bila simpatična. Ne znam šta je sve ona naslutila iza toga, ali sigurno nije ništa pogodila. Počela je da igra oko mene i da me pecka. Ja sam nam doneo piće, a onda nas je ona izvela na terasu da se bolje čujemo i da se bolje ljubimo. „Ko si ti, smešni dečače?“ – pitala me je krajnje dobrim zvukom. „Ja sam Dragan Mitrović. Stidim se svog imena i plašim se svog prezimena. Rođen sam hiljadu devedsto osamdeset i šeste. Završio sam „OŠ Branko Miljković“, pa posle gimnaziju, pa sam probao neki faks, ali nije išlo... Sada sam u Zaječaru, u vojsci, oklopne jedinice...“ – primetio sam da je prestala da me sluša negde na pola i da je počela da vadi foto-aparat iz svoje tašne. „Šta kažeš, išao si u „Branka“? 86. godište? Znaš možda Stevana Elezovića?“ – pitala me je izmenjenim pogledom. „Stevu? Kako ne znam, sedeli smo u klupi celu osnovnu! Dobar dečko, ali nisam ga video godinama... Šta će ti taj aparat?“ – pripremila se da me slika i rekla: „Ja sam bila Anita Đorđević, isto smo godište, škole sam završila, ali u vojsci nikad nisam bila. Radila sam u jednom butiku i tamo sam pre dve godine upoznala čoveka svog života. Od prošle godine sam Anita Elezović...“ – sačekala je par sekundi da shvatim, da napravim taj izraz lica, i onda – ’ckz’.

Posle toga se više ne sećam ni šta sam pio i koliko, kao ni kako sam završio na obližnjem parkingu. Nisam mogao kući, nisam mogao na stanicu. Sve mi se ispomešalo, a umor me je polako stizao. Našao sam najbližu travu i legao gde je zemlja bila najmekša. Gledao sam u vedro nebo i razmišljao kako bi bilo zanimljivo da sad naiđe moj dvojnik i da me nađe u ovakvom očajnom stanju. Šta bi uradio? Nisam uspeo da stignem do tog, za mene vrlo važnog odgovora, jer mi je tok misli, sasvim iznenada i potpuno neočekivano, prekinuo jedan potpuno poznati glas: „Miiitroooviiićuuu!!!“

Priznaću ti sad tog đavolčića što mi je podario znanje,

ali samo ako mogu da računam na vansudsko poravnanje,

ne priznajem nikakve dodatne klauzule, anekse i sitna slova,

jer već imam iskustva kad su u pitanju posla đavolova…

Njemu sam već jednom prodao svoju inspiraciju,

i to za sva moguća pića koja se u paklu piju,

pa sam posle šest godina, kad sam sve propio,

morao da prihvatim sve što mi je ponudio.

Uslov je na prvi pogled izgledao poprilično ostvarljiv i lak,

ali sam ubrzo po sklapanju ugovora shvatio da je pakleno težak,

trebalo je da pronađem neku koja će mi pokloniti slova dosta,

da preplave najveću reku od Žeželjevog do Varadinskog mosta…

Rekao mi je da će posle samo da nastavi da teče,   

da se uliva, da se preliva, da će reči samo da zveče,

za trenutak ću pomisliti da sam gromom pogođen,

ali ću onda shvatiti da sam konačno oslobođen!

Autorki onog potpisa ’ona i on’ u snegu,
što na licu ima ocrtanu sunčevu pegu,
onoj koja jednim pokretom prsta širi svoje čari,
što iz očiju isijava nijansu nalik duginoj šari.

Autorki mnogih uhvaćenih kadrova i raspuštenih stihova,
(čak i za mnoge moje bih mogao reći da je koautorka njihova)
onoj što zabravlja trenutke u pokretu,
a ključne detalje hvata čak i kada su u letu.

Za nju koja učestvuje u zidanju nekog novog sveta,
samo za nju ide ova pospana posveta,
’pospana’, jer se može napisati i u krevetu,
onom gde sunce zalazi u svakom svetu.

Voleo bih da za nju napišem jednu pesmu obimnu,
i voleo bih da za nju smislim neki najlepši refren, neki pevajući,
ne nekakav hit, ali ni ništa svečano, niti ništa kao himnu,
da zvuči baš tako – ni-ni-ni-na-na-na – a glas kao da će svakog trenutka pući…

Ali ni ta pesma najobimnija,
ni taj vrhunski refren koji upravo kreće,
ne bi bili ni do kolena
stvarnoj autorki moje sreće.

Čuje se Pink Floyd, pesma „Money“, a sve u svojstvu melodije na mobilnom telefonu i početka još jedne paradoksalne drame u životu Stefana Dunđerskog:

Muški glas: Da si birala, ne bi odabrala bolji trenutak da me pozoveš...

Ženski glas: Što? Opet si u nekoj gužvi?

MG: Ne, nisam bio ciničan ovaj put, sad je stvarno idealno i mogu da pričam do prekosutra...

ŽG: Onda odlično, pošto sam taman uplatila ove bonuse.

MG: To je odlično. Ti si odlučna cura. Znaš šta hoćeš u životu i radiš samo korisne stvari...

ŽG: Opet počinješ...

MG: Ma ne, opet nije bilo cinično, samo sam malo pogubljen, znaš da sam uvek van sebe kad pričam telefonom. Izgleda ne pomaže ni ova šetnja pored reke...

ŽG: A što je tebi tolika frka da pričaš telefonom?

MG: Pa ne znam, mislim da mi je najgore što ne znam šta radi ovaj sa druge strane. Evo, na primer, možda ti sad baš čačkaš nos ili nešto slično, a ja se spremam da ti izjavim nešto grandiozno poput zaljubljivanja.

ŽG: Ne lupaj, znaš da žene ne čačkaju noseve. Ja imam ovaj moj aristokratski, rekao si da ti se sviđa...

MG: E, tad sam bio ciničan.

ŽG: Ajde ispričaj mi opet neku priču, ne mora za laku noć, samo da je dobra.

MG: Sanjao sam jednom sebe kako gledam neki film. Bio sam umotan u ćebe i sve je bilo po propisu, tako da ne znam da li ovo i smem da ti ispričam kao moju priču ili mi je to jednostavno neko pustio unutra. Uglavnom, neka hotelska soba, sveprisutne zavese, čudan luster i jastuk za gnjurenje, a uz sve to vidim i jednu ženu. Po izrazu njenih bezbojnih očiju vidi se da je upravo saznala da je ostala bez nekog jako dragog. Sledeća scena je sa tom istom ženom, u nekom velikom muzeju, sa mnogo slika. Zastaje pored jedne od njih i shvata da je toj preminuloj osobi ona bila sva inspiracija. Boji svoje oči u šareno i poklanja mu ih. Slike više nema... Sećam se samo da mi je jeza prošla celim telom, a uopšte nije bilo hladno pod tim ćebetom.

ŽG: A i nije ti nešto ta priča, više volim one tvoje realnije...

MG: Kako ne shvataš, oslepela je! Od lepote, od ljubavi, ništa drugo više nije mogla da vidi... I sve to se jednostavno desilo dok sam spavao. Kad sam se probudio, malo je falilo da se ugušim od kašljanja.

ŽG: Ajd’ napiši mi pesmu...

MG: Dosadna si... Nisam ti ja Đole Balašević.

ŽG: Ajdeeee...

MG: Ma ne ide to tako. Moraš da zaslužiš... drugačije... uostalom, inspiracija je varljiva je stvar.

ŽG: Jaooo, kad kreneš sa tim, dođe mi da se ubijem...

MG: Znaš, čuo sam da su Nabokovu ćaleta ubili greškom, pa su zato i njegovi likovi posle nalazili smrt na čudne načine. Ne znam zašto, ali čini mi se da će se na kraju ovog razgovora definitivno ubiti neko od nas dvoje.

ŽG: Ma šta se foliraš kad znam da me voliš.

MG: Evo, ja taman prelazim preko mosta, idealna situacija...

ŽG: Foliraš se...

MG: Glu.... ti izgleda ništa ne shvataš.

ŽG: Izgleda da sam pogrešila broj!

MG: A ja devojku...

tu-tu-tu-tu-tu-tu...

Glava i muda, sve mi se mijenja,

to mi je od isparenja,

kad topionica radi, ne izlazim iz kuće,

zagađenje je nemoguće...

I tko to ne želi Bor da mijenja,

dok Pančevo se topi od sažaljenja?

Pitam to za ubuduće,

jer ovde postaje suviše vruće...

Ref:

Pocrkala riba u reci,

noćni čuvari, zvijerke i mali deci,

od magle ne vidimo dugine boje,

a oni i dalje teraju svoje...

O, da li neko nadležan ovo čuće:

Živjeti je nemoguće

u Boru znaj...

la-la-la-la-la-la-la-la-la-lalaj...

Jutros sam se protezao gledajući kroz prozor i najznačajnija stvar koju sam hteo da uradim jeste da se prozevam. Da se prozevam glasno. Ali, ne znam kako, time sam nekako pokrenuo lavinu sa okolnih planina. Lavinu glasnu, u slikama i rečima. Video sam kako se tim planinama razlivaju neke nove boje, počeo je i da pada šareni sneg, a rekama su procurele nove reči, dok su se na nebu oblaci udruživali u teško objašnjive simbole i davali mi nejasne signale. Tačnije, počeli su gore da obrazuju neke atomske sisteme i da množe vektore u meni, kako bih na kraju dobio amplitudu sopstvene neverovatnoće.

Elektrode u očima mi se peckaju i onda mogu na nebu da emitujem raznorazne frekvencije laserske svetlosti. Tako oslabađam neke željene atome i onda ih privlačim u moje magnetno polje. Buntovni atomi ne poštuju mehaničke zakone. Šetaju svojevoljno, grudvaju se zvezdama, preskaču dugu, noću prate mesec, danju svetle, gledaju žmureći, a kad okrenu krug, onda umiru žureći...

Na kraju uvek tako bude, pa zato i nema potrebe brinuti se, uopšte. Još je gore opijati se time. Glava će me verovatno boleti uvek kada popijem ovoliko crnog vina, ali da se nisam prozevao jutros, ne bi bilo ni ovog kvantnog haosa.